Naši seljaci videli su svašta u Beču - od kučića u kaputići, hotelskog podoficira, do čistačica koje im odnesoše obuću iz hola luksuznog hotela
Vidi svet, pa umri. Oko 120 poljoprivrednika iz Pomoravskog okruga, koji su prvi dan nakon ukidanja viza putovali u Beč, neće umreti, ali se vraćaju sa uverenjem da ovaj svet mora da propadne. I to načisto! Jer, za mnogo toga što su tamo videli i doživeli, imali su samo jedan komentar: „Eh, da sam juče umro..."
A videli su svašta. Počev od pasa obučenih „u džemperi i kaputići" do „hotelskog podoficira" koji dnevno zarađuje više nego srpski general za mesec dana. Ali i Volfganga Amadeusa Mocarta. „Ene ga", tvrde, „kraj zgrade Parlamenta, švrćka se po ulici i priča sa prolaznici". Saznali su, uzgred, gde se dedoše i oni silni moravski konji (ene gi u Beč, taksiraju s kočije), a najviše ih je zbunilo visoko obrazovanje Austrijanaca, gde svaki treći govori „po naški". Uz sve to, da im je neko pre samo mesec dana rekao da će leteti avionom, da će boraviti u hotelu sa pet zvezdica gde samo jedno noćenje košta koliko i tri rasne krave, pa čak i to da će ih lično primiti ambasador Srbije, rekli bi samo: „Ih, bre, ala taj laže!"
Izuvanje ispred vrata
Ili, što reče jedan seljak, „nek priča kuj šta 'oće, al' mi uz Dragana Markovića Palmu doživesmo čudo!". A da ni političarima nije lako, putnici su shvatili već na beogradskom aerodromu. Još dok su čekirali karte, nekako spontano, povede se i priča o tome kada je „Jat" nabavio nove avione.
- Ma 'odma uoči rata - više za sebe kaže brka iz sela Voljavče.
U avionu tajac. Među putnicima je 95 odsto onih kojima je ovo vatreno krštenje. Dok letelica rula po pisti, Vladimir Krstić iz Kočinog Sela hrabri kolegu do sebe:
- Ma šta da se plašimo - kaže momak. - Kod nas u selu pogine čovek i kada je na biciklu, pa opet ništa. Nema smrti bez sudnjega dana.
Jedino što ne zna da li je baš jutros osvanuo taj dan. Tek posle 50 minuta leta, dugih k'o 50 godina, avion se prizemljio na aerodrom „Švehat". Sledio je gromoglasan aplauz i međusobno čestitanje.
- More, lako je danas - kaže jedan. - Videćemo u utorak, kada se budemo vraćali po mraku!
Luksuz... Neki su spavali i na podu jer su anatomski dušeci bili, kako rekoše, neudobni
U hotelu „Grand", jednom od najprestižnijih u Beču, sledila su nova iznenađenja. Kraljevski ambijent, stilski nameštaj, pozlaćene sanitarije i debeli zastori.
- Dete mu njegovo - čudi se seljak iz Duboke - upadaju noge u ovi tepisi k'o u glib kada se Morava povuče s njivu.
Neki su toliko bili oduševljeni prizorom, da su rešili da se izuju ispred sobnih vrata.
Muka je bila ujutro, kada je valjalo pronaći spremačice koje su ih sklonile sa hodnika. Drugi su, opet, imali problema sa anatomskim ležajima.
- Ne znam šta je, nit je meko, nit je tvrdo, celu noć nisam oka sklopio - kaže Dušan Ćirković iz Lozovika. - More ću večeras da razastrem na pod, da mi se duša malo odmori.
Puno glavobolje našim ljudima zadale su i kartice kojima se otvaraju sobna vrata. Često bi ih gubili, a onda bi trčali na recepciju da „objasne slučaj". Dobijali bi nove sa drugačijim kodom, koje bi automatski stavljale van snage kartice njihovih cimera. Tada bi i ovaj drugi išao da se žali, pa se postupak ponavljao do iznemoglosti.
Portir u šinjelu i sa šapkom
Ipak, najviše pažnje je privukao portir koji ispred ulaza dočekuje goste. Obučen u bordo šinjel sa šapkom na glavi, ličio im je na kakvog oficira. Njegov posao je da se osmehuje, otvori vrata automobila i duboko nakloni. I da od svakog uzme najmanje desetak evra bakšiša!
- Pa ovaj hotelski podoficir sa kićanke dnevno zaradi više nego što je plata generala armije - čude se naši ljudi. - Za četres' minuta je dobio najmanje sto evra! I još se žali da nešto nema posla danas - zaključuje Vladan Vasiljević iz Dobrih Voda.
Boravak u Austriji mnogi su iskoristili da kupuju na božićnim rasprodajama. Doduše, Saleta koji nudi popust od 20 do 50 odsto nisu upoznali, ali su ipak zadovoljni trgovinom. Najgore je prošao jedan momak iz Kočinog Sela, čija deca gledaju satelitski program i stalno nešto traže.
- Govorio sam im da toga nema kod nas, da to ima samo u inostranstvu, pa su sada dočekali svojih pet minuta. Napravile su čitav spisak, al' šta ću, obećao sam... Ne žalim pare, samo da još večeras protekne sve u redu - kaže Krstić, žureći ka grupi koja je već odmicala ka autobusu za aerodrom.
Grejanje za Šarulju i Cvetu
Naše poljoprivrednike naročito su zanimale seoske farme. Upoznali su način rada njihovih farmera, propise koji vladaju u zemljama EU, subvencije i pomoć države koju dobijaju, ali i nešto što ih je posebno iznenadilo. Austrijanci ne grade velike štale, već samo nadstrešnice ispod kojih se smesti i više od 200 grla rasne stoke. Pokazalo se da im niska temperatura nimalo ne smeta, pa umesto u zgrade, najviše ulažu u mašine i tehnologiju.
- Pa, da! - zaključuje jedan domaćin iz sela Ribara. - Dok ja Cveti, Šarulji i „drugaricama" obezbedim hotelski smeštaj i grejanje, nije ni čudno što mi naposletku ne ostane ništa!
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen